Poput blistavog dragulja, grad je ležao na prsima pustinje. Nekada je bio podložan promenama i preinačenjima, ali sada je Vreme teklo mimo njega. Noći i dani nizali su se preko lica pustinje, ali na ulicama Diaspara vladalo je večno popodne i tama se nikada nije spuštala. Duge zimske noći mogle su mrazom da okuju pustinju, ledeći poslednje ostatke vlage u razređenom vazduhu Zemlje — ali grad nije osećao ni toplotu ni hladnoću. On nije stajao ni u kakvoj vezi sa spoljnim zbivanjima; bio je to svet za sebe.
Ljudi su i ranije podizali gradove, ali nikada sličan ovome. Neki su trajali stolećima, drugi milenijumima, pre no što je Vreme razvejalo čak i njihova imena. Jedino se Diaspar uhvatio ukoštac sa Večnošću, braneći sebe i ono čemu je pružao okrilje protiv sporog osipanja vekova, razorne moći truljenja i pogubnog dejstva rđe.
Od časa kada je sazdan, okeani su nestali sa površine Zemlje, a pustinja se rasprostrla čitavom planetom. Vetrovi i kiša satrli su u prašinu poslednje planine, a svet je bio odveć umoran da bi iznedrio nove. Grad za to nije mario; čak se i sama Zemlja mogla pretvoriti u prah i pepeo, a Diaspar bi i dalje štitio decu svojih tvoraca, noseći bezbedno njih i njihova dobra niz reku vremena…
