Maxima Library

Впервые на русском языке выходит антология, собравшая под своей обложкой лучшие произведения жанров фэнтези, мистики и магического реализма. Ежегодный сборник «The Year's Best Fantasy and Horror», выходящий в США уже более пятнадцати лет, публикует повести, рассказы, эссе, отобранные по всему миру, и попасть в число его авторов не менее престижно, чем завоевать Всемирную премию фэнтези или «Небьюлу».

Настоящее издание включает произведения таких мастеров, как Джефри Форд, Кристофер Фаулер, Грэм Джойс, Нил Гейман, Зоран Живкович и других талантливых авторов.

К сожалению, часть произведений представлена лишь фрагментами, некоторые фразы прерываются посередине — так в исходнике (прим. golma1).

Рассказ - «Мастер» вошел в состав сборника «Семь прикосновений музыки», который выходил по частям в «British Magazine Interzone» с конца 2001-го по начало 2002-го. Отдельной книгой сборник вышел в Белграде в издательстве «Полярис».

Отечественные критики, читавшие эту книгу в рукописи, не сомневались ни секунды: «Перед вами сербский Пелевин!» И в самом деле: с кем еще сравнить этого выдумщика, играющего пластами реальности, словно шарами для жонглирования? У кого еще вы сможете прочесть книгу, на страницах которой вполне реальный современный физик встречается с Шерлоком Холмсом, а компьютер беременеет по той простой причине, что это компьютер женского рода? Специалисты уже прогнозируют Живковичу столь же оглушительный успех, как и всем прочим, прежде появлявшимся на русском, сербским авторам.

Poput blistavog dragulja, grad je ležao na prsima pustinje. Nekada je bio podložan promenama i preinačenjima, ali sada je Vreme teklo mimo njega. Noći i dani nizali su se preko lica pustinje, ali na ulicama Diaspara vladalo je večno popodne i tama se nikada nije spuštala. Duge zimske noći mogle su mrazom da okuju pustinju, ledeći poslednje ostatke vlage u razređenom vazduhu Zemlje — ali grad nije osećao ni toplotu ni hladnoću. On nije stajao ni u kakvoj vezi sa spoljnim zbivanjima; bio je to svet za sebe.

Ljudi su i ranije podizali gradove, ali nikada sličan ovome. Neki su trajali stolećima, drugi milenijumima, pre no što je Vreme razvejalo čak i njihova imena. Jedino se Diaspar uhvatio ukoštac sa Večnošću, braneći sebe i ono čemu je pružao okrilje protiv sporog osipanja vekova, razorne moći truljenja i pogubnog dejstva rđe.

Od časa kada je sazdan, okeani su nestali sa površine Zemlje, a pustinja se rasprostrla čitavom planetom. Vetrovi i kiša satrli su u prašinu poslednje planine, a svet je bio odveć umoran da bi iznedrio nove. Grad za to nije mario; čak se i sama Zemlja mogla pretvoriti u prah i pepeo, a Diaspar bi i dalje štitio decu svojih tvoraca, noseći bezbedno njih i njihova dobra niz reku vremena…

Ova knjiga ne pripada seriji Zadužbina, niti, pak, serijama Roboti ili Carstvo, već stoji nezavisno. Samo sam želeo da vam na to skrenem pažnju kako bi se izbegli nesporazumi. Naravno, jednog dana možda ću napisati roman koji će ovu priču povezati sa drugima, ali to se možda i neće desiti. Na kraju krajeva, koliko ću još biti u stanju da nagonim svoj um da smišlja zamršene sadržaje buduće istorije?

Još nešto. Odavno sam već odlučio da u pisanju poštujem jedno zlatno pravilo: da budem jasan. Odustao sam od svake pomisli da pišem poetično ili eksperimentalno, ili da se izražavam kroz simbole, ili na bilo koji način koji bi mi, uspešno primenjen, doneo Pulicerovu nagradu. Želeo bih da, jednostavno, budem jasan — da na taj način stvorim topao odnos između svojih čitalaca i sebe. A profesionalna kritika — pa, niko ih ne sprečava da učine šta god žele.

Kako god bilo, moje priče se pišu same i bojim se da je i ova jedna od takvih. Tak sam kasnije uočio da pišem na dva nivoa: jedan red događaja odigrava se u prezentu priče, dok je drugi smešten u prošlost iste priče — približavajući se, lagano ali sigurno, „sadašnjosti”. Uveren sam da nećete imati problema u praćenju redosleda događaja, ali, pošto smo dobri drugari, mislio sam da bi bio red da vas na to upozorim.

Asimov Isak

Попут блиставог драгуља, град је лежао на прсима пустиње. Некада је био подложан променама и преиначењима, али сада је Време текло мимо њега. Ноћи и дани низали су се преко лица пустиње, али на улицама Диаспара владало је вечно поподне и тама се никада није спуштала. Дуге зимске ноћи могле су мразом да окују пустињу, ледећи последње остатке влаге у разређеном ваздуху Земље — али град није осећао ни топлоту ни хладноћу. Он није стајао ни у каквој вези са спољним збивањима; био је то свет за себе.

Људи су и раније подизали градове, али никада сличан овоме. Неки су трајали столећима, други миленијумима, пре но што је Време развејало чак и њихова имена. Једино се Диаспар ухватио укоштац са Вечношћу, бранећи себе и оно чему је пружао окриље против спорог осипања векова, разорне моћи труљења и погубног дејства рђе.

Од часа када је саздан, океани су нестали са површине Земље, а пустиња се распрострла читавом планетом. Ветрови и киша сатрли су у прашину последње планине, а свет је био одвећ уморан да би изнедрио нове. Град за то није марио; чак се и сама Земља могла претворити у прах и пепео, а Диаспар би и даље штитио децу својих твораца, носећи безбедно њих и њихова добра низ реку времена…

Ова књига не припада серији Задужбина, нити, пак, серијама Роботи или Царство, већ стоји независно. Само сам желео да вам на то скренем пажњу како би се избегли неспоразуми. Наравно, једног дана можда ћу написати роман који ће ову причу повезати са другима, али то се можда и неће десити. На крају крајева, колико ћу још бити у стању да нагоним свој ум да смишља замршене садржаје будуће историје?

Још нешто. Одавно сам већ одлучио да у писању поштујем једно златно правило: да будем јасан. Одустао сам од сваке помисли да пишем поетично или експериментално, или да се изражавам кроз симболе, или на било који начин који би ми, успешно примењен, донео Пулицерову награду. Желео бих да, једноставно, будем јасан — да на тај начин створим топао однос између својих читалаца и себе. А професионална критика — па, нико их не спречава да учине шта год желе.

Како год било, моје приче се пишу саме и бојим се да је и ова једна од таквих. Так сам касније уочио да пишем на два нивоа: један ред догађаја одиграва се у презенту приче, док је други смештен у прошлост исте приче — приближавајући се, лагано али сигурно, „садашњости”. Уверен сам да нећете имати проблема у праћењу редоследа догађаја, али, пошто смо добри другари, мислио сам да би био ред да вас на то упозорим.

Исак Асимов